Ma­lo je sta­rih srp­skih ma­na­sti­ra ko­ji bi se po obi­mu i zna­ča­ju kul­tur­ne dje­lat­no­sti u sred­njem vi­je­ku mo­gli upo­re­di­ti sa sred­njo­vje­kov­nim ma­na­sti­rom Va­ve­de­nje pre­sve­te bo­go­ro­di­ce, Šu­di­ko­vo u Bu­di­mlji, ko­ji je ši­roj jav­no­sti po­znat pod ime­nom Šu­di­ko­vo. Za ovaj ma­na­stir mo­glo bi se re­ći: ni­ti zna­čaj­ni­jeg, ni­ti ma­nje po­zna­tog du­hov­nog i kul­tur­nog cen­tra.
Ma­na­stir Šu­di­ko­vo kod Bu­di­mlje bli­zu Be­ra­na, na „sve­tim vo­da­ma Li­ma“, sa cr­kvom Va­ve­de­nja zna­ča­jan je u srp­skoj kul­tu­ri i umjet­no­sti, ali se do sa­da tač­no ne zna ka­da je osno­van, a spo­mi­nje se u 16. vi­je­ku, 1573. go­di­ne. Spo­mi­nje se nje­gov igu­man Va­si­li­je, za­tim 1582. go­di­ne igu­man Gri­go­ri­je, 1592. go­di­ne igu­man Te­o­dor, 1600. go­di­ne pi­sao je tu je­dan mol­be­nik đa­kon Mi­ha­i­lo, dok je pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III po­lo­žio jed­no je­van­đe­lje pi­sa­no 1592. go­di­ne. Ta­ko­đe je pri­je 1712. go­di­ne kod svog stri­ca je­ro­mo­na­ha Ge­ra­si­ma dva­na­est go­di­na učio sve­šte­nik Ba­či­ne (rud­nič­ki) Da­mjan, ro­dom iz Nik­ši­ća. Ne zna­mo ka­da je iz­gra­đe­no Šu­di­ko­vo, ali zna­mo ka­da je po­ru­še­no. Po­ru­še­no je 1738. go­di­ne, osta­lo u ru­še­vi­na­ma i opu­stje­lo. O ovom ma­na­sti­ru pi­sa­li su dr Vla­di­mir P. Pet­ko­vić u ra­du „Pre­gled cr­kve­nih spo­me­ni­ka kroz po­ve­sni­cu srp­skog na­ro­da”, SA­NU, po­seb­na iz­da­nja, knj. 4, Be­o­grad 1950. god., dr Mi­o­mir Da­šić u knji­zi „Va­so­je­vi­ći od po­me­na do 1860”, Na­rod­na knji­ga Be­o­grad 1986, Ra­do­mir P. Gu­be­ri­nić u knji­zi „Ma­na­stir Šu­di­ko­vo”, Stu­po­vi, An­dri­je­vi­ca 1997. go­di­ne, i spo­ra­dič­no u svo­jim knji­ga­ma mno­gi dru­gi na­uč­ni­ci.
Ma­na­stir je kao je­dan od ve­o­ma va­žnih kul­tur­nih cen­ta­ra u sred­njem vi­je­ku po­znat ši­rom Evro­pe. O to­me svje­do­če sa­ču­va­ni pri­mjer­ci knji­ga pi­sa­nih u Šu­di­ko­vu. Pri­mjer­ci tih knji­ga sa­ču­va­ni su u Ber­li­nu, Mo­skvi, Be­ču... Mi­tro­po­lit zet­ski Ge­ra­sim za­pi­sao je: „Spi­sa se si­ja knji­ga gla­go­lje­mi mi­nej v hra­mu bo­go­ro­di­ce, gla­go­ljem Šu­di­ko­va, na re­ci Li­mu... Ašte jest po­gre­šno is­pra­vljaj­te, a ne ku­ni­te“. U Bu­di­mljan­skoj žu­pi, na gor­njem to­ku Li­ma, u sred­njem vi­je­ku ja­vlja­ju se dva iz­ra­zi­to moć­na kul­tur­no-re­li­gij­ska cen­tra – ma­na­sti­ri Šu­di­ko­vo i Đur­đe­vi stu­po­vi, pri gra­du Bu­di­mu i bu­dim­skom tr­gu sa svo­jim me­to­si­ma, cr­kvom Uro­še­vi­com na Uro­še­vi­ci u Ti­fran­skoj kli­su­ri i cr­kvom Gr­li­ca pod Gr­li­com, na bu­dim­skom gro­blju u Bu­di­mlji, za­tim cr­kva­ma Sve­tog Go­ra­zda na Go­ra­ždu, Sve­tog Lu­ke u Ka­lu­dri, Sve­te Ja­nje u Lub­ni­ca­ma, cr­kvom Sve­tog Jo­va­na u Še­ku­la­ru i dru­gim okol­nim mje­sti­ma, kao i ma­njim cr­kvi­ca­ma na ka­tu­ni­ma ko­tlin­skog obo­da. Sve po­me­nu­te cr­kve bi­le su me­to­si jed­nog ili dru­gog ma­na­sti­ra.
Dru­gi kul­tur­no-re­li­gij­ski cen­tar se na­la­zi pri sta­rom srp­skom gra­du Sa­mo­gra­du i Br­skov­skom tr­gu na Br­za­vi sa svo­jim me­to­si­ma i me­to­škim cr­kva­ma. Tri, pri sa­mom Sa­mo­gra­du na Gor­njoj Br­za­vi, za­tim cr­kva­ma Sve­tog To­me na ušću Br­za­ve u Lim, Sve­tog Sr­đa na br­du Sr­đu u Sr­đev­cu, Sve­tog Jo­va­na u Iva­nju, Sve­te Tro­ji­ce na Bje­la­sič­koj Bi­stri­ci, Cr­kvi Vo­ljav­cu u Za­to­nu i dru­gim. Ta­kvu gu­sti­nu hra­mo­va omo­gu­ći­li su eko­nom­ski uslo­vi: pri­rod­na bo­gat­stva, pro­iz­vod­ni ra­tar­sko-sto­čar­ski re­sur­si, ru­dar­sko-in­du­strij­ska dje­lat­nost Bu­di­mlje. Bi­la je raz­vi­je­na i tr­go­vin­ska dje­lat­nost sta­rog Bu­di­mlja, ras­po­la­žu­ći sa dva moć­na tr­ga – bu­dim­skim u Bu­di­mlji i br­skov­skim na Br­za­vi, ko­ji su sa­ra­đi­va­li sa ko­tor­skim, du­bro­vač­kim i mle­tač­kim tr­gov­ci­ma, gdje su raz­mje­nji­va­ni ru­dar­ski i sto­čar­ski pro­iz­vo­di, med i vo­sak i dru­ge po­trep­šti­ne, a za to je po­go­do­va­la put­na raz­gra­na­ta mre­ža i pre­ma pri­mor­ju i pre­ma unu­tra­šnjo­sti srp­skih ze­ma­lja.
Za ma­na­stir Šu­di­ko­vo za­sad se ne zna kti­tor, ni­ti vri­je­me po­di­za­nja. Zna se da je po­sve­ćen va­ve­de­nju pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce. O sta­ro­sti i vre­me­nu za­sni­va­nja ve­o­ma se ma­lo zna. Za­pi­si na ka­me­nom kva­dru svje­do­če o ve­li­koj dav­ni­ni. Za­go­net­ni za­pis na kva­dru du­go vre­me­na je bio pred­met ras­pra­va i po­le­mi­ka me­đu emi­nent­nim na­uč­ni­ci­ma. O tim za­pi­si­ma su pi­sa­li Du­šan Vuk­san, Dra­gi­ša Bo­ri­čić, Lju­bi­ša Sto­ja­no­vić, dr Ivan Pu­zić, dr Vla­di­mir Ćo­ro­vić, dr Đor­đe Ra­do­ji­čić, dr Da­ni­lo Bar­jak­ta­ro­vić, Du­šan Vu­le­tić, Ra­do­mir Gu­be­ri­nić, aka­de­mik Alek­san­dar Lo­ma i dru­gi.
Ma­na­stir Šu­di­ko­vo ni­je de­talj­no ni is­tra­ži­van ni pro­u­ča­van, ni ar­he­o­lo­ški u pot­pu­no­sti is­tra­žen. Ob­no­vljen je i u nje­mu ra­de sve­šte­na li­ca i to go­vo­ri da nje­go­va ulo­ga u pro­šlo­sti, i po­red be­sud­nih vre­me­na, ni­je za­bo­ra­vlje­na. Di­men­zi­je cr­kve su 5,56 h 3,69 me­ta­ra sa pri­pra­tom 3,95 h 4,73 me­tra, ko­ja je od cr­kve odvo­je­na vra­ti­ma. Osno­va zgra­de je pra­vo­u­ga­o­nog ob­li­ka. Ol­tar je po­lu­kru­žan. Du­šan Vuk­san je na­šao oču­va­ne zi­do­ve od 0,10 do 4,73 me­ta­ra od ma­te­ri­ja­la sa te­re­na sa kreč­nim mal­te­rom, de­blji­na zi­da cr­kve je 0,54, a pri­pra­te 0,43 me­tra od plo­ča la­por­ca. Osim sa­mog ma­na­sti­ra, ar­he­o­log Pre­drag Lu­to­vac ot­krio je po­vr­šnim struč­nim po­sma­tra­njem još dva objek­ta: je­dan sje­ve­ro­za­pad­no i dru­gi, mno­go ve­ći, sje­ver­no od te­me­lja cr­kve. Zna­čaj­ne su pe­ći­ne is­po­sni­ce šu­di­kov­skih mo­na­ha. Kra­ške pe­ći­ne u Ti­fran­skoj pe­ći­ni su u te­škim vre­me­ni­ma bi­la bo­gom­da­na pri­bje­ži­šta i sklo­ni­šta u spa­sa­va­nju šu­di­kov­ske ma­na­stir­ske bra­ti­je, ma­na­stir­skog re­li­kvi­ja­ra i dru­gih dra­go­cje­no­sti i ru­ko­pi­sa ko­ji­ma je ovaj ma­na­stir ras­po­la­gao. „Sve­to vre­lo“ Šu­di­ko­vo zbog svog oso­be­nog to­ka, pa sa­mim tim i svo­je vri­je­me, ima­lo i is­cje­li­telj­skog zna­ča­ja. „Sve­ti iz­vor“ ma­na­stir­ska bra­ti­ja je vje­ko­vi­ma ko­ri­sti­la u is­cje­li­telj­ske svr­he gu­ba­va­ca, umo­bol­nih, ne­rot­ki­nja i sli­je­pih, na ko­me se i sam kralj, osli­je­plje­ni Ste­fan De­čan­ski li­je­čio i „iz­li­je­čio“ u vri­je­me svog bo­rav­ka u Uro­še­vi­ci.
U Šu­di­ko­vi su ra­di­le če­ti­ri osnov­ne ško­le: Spi­sa­telj­ska, sa čel­ni­ci­ma epi­sko­pom Te­o­fi­lom, mo­na­hom Moj­si­jem, je­ro­mo­na­hom Da­ni­lom, đa­ko­nom Mi­ha­i­lom. Po­pi­si­vač­ka, sa čel­ni­ci­ma, epi­sko­pom Te­o­fi­lom, je­ro­mo­na­hom Va­si­li­jem, mi­tro­po­li­tom zec­ki­jem Ge­ra­si­mom uz ko­je se is­ti­ču Mar­ko, Lu­ka, Ivan, Jo­sif, je­ro­mo­nah Sa­va­ti­je i dru­gi. Da­skal­ska (uči­telj­ska) do sa­da je­di­nim po­zna­tim pred­stav­ni­kom Po­ho­mi­jem i Fre­sko­pi­sač­ka ško­la, sli­kar­ska ško­la, sa čel­ni­ci­ma po­pom Stra­hi­njom, epi­sko­pom Te­o­fi­lom i mo­na­hom Jev­sta­ti­jem. Svi ovi stva­ra­o­ci no­se lič­no ime Bu­di­mlja­nin. Da li je u ova­ko raz­vi­je­nom kul­tur­nom cen­tru po­sto­ja­la još ne­ka ško­la, do sa­da ni­je po­zna­to, ali se zna da su po­je­din­ci iz Šu­di­ko­va bi­li uni­ver­zal­no obra­zo­va­ni po­put epi­sko­pa Te­o­fi­la i po­pa Stra­hi­nje iz Bu­di­mlje, po­zna­tog sli­ka­ra...(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ